Post
Mediji su u više navrata najavljivali kako će porodica Milošević, Legija, zemunski klan, i razne mafije od stečajne, drumske…. do đubretarske, pod udarom novog zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalom, ostati bez imovine. U tom kontekstu nije se do sada spominjala Ružica Đinđić ili porodica Nenada Bogdanovića… ili se to ne smatra kriminalom?
Mart je za nas u Srbiji poseban mesec i njemu su se, bar u novijoj istoriji, odigrali značajni događaji. 09. marta 1991. dogodile su se prve velike demonstracije protivu tadašnjeg režima Miloševića u kojima je stradalo dvoje ljudi. 12. marta 2003. ubijen je premijer Srbije Zoran Đinđić i taj događaj još u potpunosti nije rasvetljen, mada su neki navodni organizatori i izvršioci atentata osuđeni. 24. marta 1999. počelo je bombardovanje Srbije od strane NATO-a pod nazivom „Milosrdni anđeo“ i trajalo je 78 dana.
Ovih dana će se navršiti šest godina od ubistva premijera Đinđića i to je datum koga se svako moramo prisetiti kao tragičnog datuma naše novije istorije. U srpskoj tradiciji je da se u tim trenucima pomena obično prisećamo onog što je pokojnik dobro uradio, ali naša politička i životna scena je na te tradicionalne i dobre srpske običaje odavno zaboravila. Na sceni je neka surova i nepomirljiva polarizacija koju su upravo „demokrate“ nametnule pa se ovaj tekst neće baviti Đinđićevim političkim uspesima i promašajima već njegovom materijalnom ostavštvinom. Upravo zbog najava da će se imovina oduzimati od Miloševićevih, Legijinih, zemunskog klana i raznih mafija…. Da li je samu tu bilo kriminala ili je on i znatno veći kod „demokrata“ ali ga snagom vlasti guraju pod tepih – proglašavajući ga čak i državnom tajnom.
Ove godine mart je počeo zakonom o oduzimanju imovine stečene kriminalom koji počinje da se primenjuje od ponedeljka 02 marta. Odredbe Zakona će se primenjivati na krivična dela organizovanog kriminala, prikazivanje pornografskog materijala i korišćenja dece za pornografiju, trgovinu ljudima, neovlašćenu proizvodnju, držanje i stavljanje u promet opojnih droga, korupciju, kao i protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.
Ministarka pravde Snežana Malović kaže da je država obezbedila mehanizme za sprovođenje ovog zakona i dodaje da je sve ono što je potrebno da se organizuje za stupanje zakona na snagu je urađeno. Na nivou Ministarstva pravde usvojen je Pravilnik organizacije i sistematizacije radnih mesta u Direkciji za prodaju oduzete imovine, postavljen je direktor koji će rukovoditi Direkcijom. Takođe, usvojen je na nivou Vlade i Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta na nivou MUP-a. Tako da je država u potpunosti organizaciono spremna, za primenu ovog zakona. MUP je formirao specijalnu jedinicu za finansijske istrage, koja će imati čak 125 ljudi, a Ministarstvo pravde formiralo je direkciju za upravljanje oduzetom imovinom koja će imati 25 zaposlenih”. Ministarka Malović očekuje da će vrlo brzo Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala započeti sa privremenim ili trajnim oduzimanjem imovine. Ona je dodala da se zakonske sankcije neće moći da izbegnu, iako je imovinu preneta na nekog od srodnika ili prijatelja, kao i imovina koja je u međuvremenu prodata.
Portparol Republičkog javnog tužilaštva Tomo Zorić je kazao da taj zakon "predstavlja efikasno oružje u borbi protiv krivičnih dela iz oblasti organizovanog kriminala ali i drugih u njemu taksativno navedenih krivičnih dela, pre svega korupcije". Navodeći prednosti novog zakona u odnosu na dosadašnja zakonska rešenja, Zorić je istakao da će sada moći da se ispituje celokupna imovina osumnjičenog, a ne samo ona za koju se sumnja da je proistekla iz krivičnog dela za koje se vodi postupak. Prema njegovim rečima, najveća prednost zakona je prebacivanje tereta dokazivanja porekla imovine sa države na osumnjičenog, koji će u toku posebnog postupka morati da dokaže da je do nje došao na legalan način. Ukoliko to ne uspe da dokaže imovina će mu biti oduzeta, kazao je Zorić.
Organizovani kriminal
Pre svega treba objasniti šta je to organizovani kriminal? Ako se to pretoči u obliku neke kratke definicije: u Svetu se pod pojmom organizovanog kriminala smatra „Sprega između kriminalaca i ljudi na vlasti“. I kod nas se to uglavnom tako tumači osim ako neko od visoko pozicioniranih na vlasti nije u to upleten. Tada sve ostaje nedorečeno, neistraženo, a tužilaštvo nezna o čemu se radi, ne pokreće nikakve istrage ili sve gura u zadnje fioke. Prema tome kada kod nas čujete da se spominje „organizovani kriminal“ onda se to odnosi samo na krađe kriminalaca i onih koji su pali sa vlasti ili onih čije je padanje sa visokih političkih pozicija uskoro predviđeno.
Načitali smo se o Marku Miloševiću „lopovu“, o Slobodanu Miloševiću i Miri Marković „lopovima“ a kao ključni dokazi su pekarska prodavnica od 30m2 u Požarevcu, otkupljena mala kuća (sklona rušenju) u Užičkoj i jednosoban stan za koji je Mira urgiral da se dodeli nekoj ženi kao kontra usluga što je pomagala porodici Milošević. Spominjane su i neke silne Miloševićeve pare na Kipru, koje ni posle devet godina nisu pronađene…. i možda sam u nabrajanju još neku „vrlo krupnu stvar“ propustio, ali to je sve. Načitali smo se o Legiji, crvenim beretkama, zemunskom klanu i njihovim milionima a od svega toga Legija ima samo jedan stan u kome živi njegova porodica i ništa više. E oni će po novom zakonu o oduzimanju imovine stečene kriminalom, morati da dokazuju odakle im ta „basnoslovna imovina“. Ružica Đinđić neće morati da dokazuje odakle joj tri miliona evra za kupovinu kuće na Dedinju ako u sudu stoji da Đinđić nije imao nekretnina. Koje je ona to stanove mogla da prodala ako te stanove nije nasledila od Đinđića…. Ili hoće li se ispitati poreklo imovine Nenada Bogdanovića ako je svojoj porodici ostavio dvadesetak debelih deviznih računa.
Ako o Đinđićevoj svojini govore njegovi bivši saradnici i ako na sve to nije reagovao javni tužilac (po zakonskoj obavezi) ili bar Ružica Đinđić, onda navode u listu „Pravda“ možemo smatrati tačnim. Ako prenosite pare u „džakovima“ ilegalno preko granice to je nedvosmisleno kriminal bez obzira odakle dolaze te pare i zašta su vam potrebne. Ako ipak na neki način prodate dva stana, kojih u sudu kao svoje nekretnine nemate, a koja je Ružica Đinđić prodala, za oko 2,5 miliona evra to je kriminal. Kakva su to stanovi koji vrede po 1,25 miliona evra? Zašto bi zaostavština Đinđića ili bivšeg gradonačelnika Bogdanovića bila državna tajna i ko je ta sudska dokumenta proglasio državnom tajnom. Ali da vas mi ne bi mučili raznim navodima Šta je sve Đinđić imao (bar ono što se javno zna) i da li je to kriminal, prilažemo tekst iz lista „Pravda“ pa procenite sami.
P.S.
