Kako ubiti Borisa Tadića – Da li kumov kum Ratko Knežević dobro tumači signale iz svakodnevice balkanske politike

Vest iz Tamnog Potoka: Ko je kome dužan

Poslednji put, mimo privatnih kontakata, video sam Borisa Tadića, ako izuzmemo televiziju, pre jedno dva, tri meseca. Sedeli smo na terasi zgrade Predsedništva Srbije. Ritualno, u funkciji glavnog urednika, prisustvovao sam početku intervjua s predsednikom države na širom otvorenom balkonu koji je, s tačke gledišta jednog Zvezdana Jovanovića, idealan poligon za asasinaciju, mnogo pogodniji nego skučeno dvorište, parking na kome je ubijen Zoran Đinđić.

Sad da me ubijete ne bih umeo da vam kažem da li je to bilo mnogo ili malo pre nego što je, navodno, po sopstvenoj izjavi, Stipe Mesić, predsednik Hrvatske, upozorio u Sofiji Tadića da mu udružena balkanska mafija radi o glavi. Ali je Tadić rekao da su mu, mimo njegove volje, pooštrene mere bezbednosti koje se tiču njegove lične sigurnosti, a od tog dana, nije se više nikad popeo na tu terasu, koja je, uzgred rečeno, najprijatniji deo zgrade Predsedništva i gde bi predsednik, siguran sam, radije sedeo nego u kancelariji koja jeste povelika, ali joj bezdušnost oduzimaju jedino slike Tadićevih kćerki i Koraksove karikature, odabrane kao dokaz Tadićeve tolerancije. Manje-više ga prikazuju kao čoveka koji je produžio Koštuničin politički vek.